U povelji o osnovnim pravima o EU navodi se:  "Visok nivo zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine mora se ugraditi u politike Unije i obezbediti u skladu s principom održivog razvoja."

To praktično znači da je polazišna osnova činjenica da društveni doprinos zavisi od raznih oblika kapitala, uključujući fizičku i tehnološku infrastrukturu, standarde u zdravstvu i obrazovanju, institucije i sisteme upravljanja, kao i to da se osnovni prirodni kapital nalazi u našim ekosistemima, te da obezbeđuje najvredniju robu i usluge u ekosistemu, poput prečišćavanja vazduha i vode, upravljanja otpadom , oprašivanja biljaka,  i proizvodnje hrane i vlakana.

Brojevi su zabrinjavajući. Ako svetski BDP bude rastao stopom 3 % godišnje, u roku od jednog veka svetska privreda biće skoro 20 puta veća nego danas. Ljudska vrsta već je zaposela više od polovine raspoložive vode za piće i eksploatiše veći deo kvalitetnog obradivog zemljišta. Takodje, ona, na putu zadovoljavanja svojih egzinstencijalnih potreba, stvorila je enormne količine otpada, čime zagađuje životnu sredinu. Ispuštamo sve više zgađujućih materija i gasova sa efektom "staklene bašte". U opasnosti smo da pređemo kritične gornje granice, što bi izazvalo dramatične i nepopravljive posledice po ekosisteme. Jednostavno rečeno, ako se nastavi postojeći trend ekonomskog rasta, on preti da osiromaši buduće generacije.

Da bi smo omogućili uslove za zdrav život kako naš, tako i naših potomaka, neophodno je uvesti reciklažu, kao jedan od načina upravljanja otpadom, u sistem koji prati načela održivog razvoja.

Reciklaža je prerada odbačenih materijala, u nove materijale. To čini našu zajednicu i planetu mnogo čistijom, a prirodu i čoveka mnogo zdravijim. Materijali koje se mogu reciklirati ili iskoristiti su papir, plastika, staklo i keramika, konzerve, odeća, nameštaj. 

Ekološki koncept održivog razvoja

Ekološki stub održivog razvoja oslanja se na privredni i društveni stub. Siromašni ljudi, bilo da su siromašni u smislu prihoda ili kvaliteta života ne mogu sebi da priušte luksuz zaštite životne sredine. Ublažavanje posledica klimatskih promena, nestašice vode, hrane i biodiverziteta imaju tendenciju da ostanu strani koncepti siromašnima jer su oni ti koji ih najdirektnije osećaju. Siromašni nemaju sredstva kojima bi kupovali proizvode koji se mogu reciklirati, robu sa ekološkom oznakom ili robu Fair Trade. Oni ne mogu odvojiti vreme i resurse da bi se bavili svojim ekološkim i karbonskim otiskom i uticajem koji imaju na stanje voda. Siromaštvo je najveći neprijatelj životne sredine.

Najveći nedostatak ekoloških politika u većini zemalja jeste usredsređenost na održivu potrošnju, a ne na održivu proizvodnju. Potrošači nisu krivi za ekološke probleme. Ekološke štete rezultat su nedostatka korporativne odgovornosti u sprezi s velikim ulaganjima industrije u reklamu koja promoviše prekomernu potrošnju. Vlade treba da nateraju kompanije da internalizuju troškove svojih neodrživih praksi koje zagađuju i degradiraju životnu sredinu i da počnu da proizvode održive proizvode. To bi smanjilo dostupnost sredstava za marketing neodrživih proizvoda i usluga. Najdirektniji put ka ekološkoj održivosti jeste regulisanje i oporezivanje kompanija i utvrđivanje korporativne odgovornosti (u svim sektorima pa i u finansijskom) kao nešto što je obavezno, a ne dobrovoljno.

„Zeleni rast“

"Zeleni rast" se predstavlja kao način za izlazak iz ekonomske krize. Javne investicije u "zelenu infrastrukturu", uključujući obnovljivu energiju, javni prevoz, dobro izolovane zgrade, pametne strujne mreže i projekte vezane za snabdevanje vodom obuhvataju šestinu od više od tri milijardi američkih dolara fiskalnih stimulansa koje su obećale vlade. Očekuje se da će te investicije stvoriti 50 miliona zelenih radnih mesta i da će pokrenuti zelene preduzetnike i mala ulaganja. Međutim, "zelena ekonomija" ne može se graditi na privrednim osnovama koje karakteriše industrija koja zagađuje, zavisnost od fosilnih goriva i korporativna neodgovornost. U skladu sa jednačinama održivog razvoja "zeleni rast" koji doprinosi nejednakosti polova i prihoda ne može biti dugoročno održiv. Da bismo prešli na održivi put razvoja, moramo da pronađemo načine na koje ćemo uvećati prihode uz očuvanje prirodnih sistema od kojih živimo. To znači da su potrebne korenite promene u našim društvima i privredama, u načinima proizvodnje i potrošnje. Istovremeno, to zahteva promenu u svim sektorima, u sektoru životne sredine, energetike, poljoprivrede i ribarstva, transporta, građevinarstva itd. Takođe, to zahteva globalne akcije zbog toga što loše upravljanje u jednoj zemlji može da ima posledice daleko izvan njenih granica. Donosioci politika moraju jasno da odrede granice akcije i donesu odgovarajuće olakšice, ali na kraju, aktivnosti svakog građanina u svakoj zemlji odlučuju o tome kakav svet nasleđuju naša deca.

Reciklažno dvorište

Reciklažno dvorište je nadzirano i posebno opremljeno mesto za odvojeno prikupljanje iskoristivih i problematičnih otpadnih materija iz domaćinstva. U njemu se mogu odvojeno odložiti sve vrste otpadnih materija koje nastaju u domaćinstvu. Stoga je reciklažno dvorište polazište savremenog postupanja sa kućnim otpadom. U reciklažnom dvorištu zaposleno je kvalifikovano osoblje koje će uvek rado pomoći. Vlasnik reciklažnog dvorišta garantuje da će sve ispravno odvojene i odložene količine otpada biti recikirane, odnosno da neće završiti na deponiji niti zagaditi životnu sredinu. Ispravno odvojeni otpad iz domaćinstva građani mogu bez naknade odložiti u reciklažnim dvorištima.

Šta odložiti u reciklažno dvorište?

Zavisno od veličine i opremljenosti reciklažnog dvorišta moguće je odvojeno odložiti sledeće vrste otpada.

Iskoristive otpadne materije: papir i karton (sve količine); stakleni ambalažni otpad (boce); ravno prozorsko staklo (slomljeno, bez žica, okvira i drugih nečistoća); metalni ambalažni otpad ( limenke i Al–doze); PE nosiljke (gajbe) od pića; PET ambalažni otpad; PE folije; penasti polistiren (okipor, stiropor); građevinski šut (u količini koja stane u prikolicu ličnog vozila); zeleni otpad; gume bez felni (do 4 komada); metalni glomazni otpad (bela tehnika); otpadna elektrooprema (video i audio–tehnika, računari i sl.); tekstil; pluta; kablovi; sivi liv; čelični otpad; obojeni metali po vrstama, itd.

U reciklažnim dvorištima nije dozvoljeno odlaganje integralnog otpada.

Opasni otpad: baterije (do 0,5 kg); lekovi (do 0,5 kg); motorna ulja (do 5 litara); antifriz (do 5 litara); filteri za ulje (do 2 komada); termometri (do 5 komada); akumulatori (do 5 komada); opasni otpad iz domaćinstava (hemikalije, boje i lakovi, razređivači i sl. do 5 litara).

U nekim reciklažnim dvorištima nalaze se stalno ili povremeno i posebno opremljene posude za odvojeno prikupljanje opasnog otpada. U tako opremljenim reciklažnim dvorištima omogućeno je prihvatanje svih vrsta problematičnih materijala, odnosno opasnih vrsta otpada koje nastaju u domaćinstvima. Važno je znati da prilikom mešanja različitih vrsta otpada, naročito opasnog, mogu nastati opasna jedinjenja (gasovi i tečnosti). Kartonska ambalaža se prikuplja odvojeno od ostalog papirnog otpada u posebnom plavom spremniku. Kartonsku ambalažu čini smeđi i suvi karton, valovita lepenka i kartonske kutije. Sve mora biti bez plastificiranih slojeva, višeslojnih ambalaža, lepljivih traka i raznih drugih ostataka i naročito bez penastih masa.

Čvrsta polietilenska (PE) ambalaža je plastična ambalaža koja na sebi ima oznaku PE ili broj 2 (npr. nosiljke za piće – „gajbe“, boce od sirćeta i destilovane vode i sl.). Polietilenski ambalažni otpad se odlaže u žute spremnike.

Staklena povratna ambalaža često se odvojeno sakuplja u posebnim posudama (npr. staklene povratne boce od vina, piva i mineralne vode). Korisnici reciklažnih dvorišta mogu takvu povratnu ambalažu uzeti za vlastito korišćenje.

Glomazni metalni otpad odlaže se odvojeno u sive spremnike, koji se nalaze u gotovo svakom reciklažnom dvorištu. U sive spremnike dozvoljeno je odložiti metalne kućne aparate (npr. šporeti, hladnjaci, veš mašine, mašine za pranje posuđa, metalne cevi, limovi, uključujući i auto-limove, čelične i slične metalne glomazne predmete).

Rashladne i klima uređaje treba uvek, pre dolaska u reciklažno dvorište uz pomoć ovlašćenog servisera osloboditi rashladnog gasa, ulja iz kompresora i živinih prekidača.

Stari automobili (olupine) ne spadaju u komunalni otpad, pa se ne mogu odložiti u reciklažno dvorište. Samo čiste autokaroserije bez ostalih delova (točkova, motora, stakla, sedišta itd.), mogu se odložiti u sive kontejnere za metalni glomazni otpad.

Tekstil, odnosno staru odeću (koja se zatim distribuira humanitarnim organizacijama) ili stare krpe (koje se prerađuju u različite materijale i sirovine) moguće je odvojeno odložiti u zavisnosti od opremljenosti reciklažnog dvorišta.

Reciklažna dvorišta su namenjena odvojenom prikupljanju iskoristivih i komponenti isključivo rezidencijalnog otpada.

Plutani čepovi i čista pluta odvojeno se prikupljaju, jer je plutu moguće reciklirati, pa je njeno odvojeno prikupljanje uvek poželjno u zavisnosti od opremljenosti reciklažnog dvorišta.

Čist građevinski šut sa delovima cigle i crepa, ali bez drva, plastike, tekstila, tapeta, metala i ostalog otpada često je moguće odložiti u reciklažnim dvorištima. Primaju se samo manje količine isključivo čistog šuta koji nastaje kod preuređenja stambenog prostora. Prihvat u reciklažno dvorište zavisi od njegove opremljenosti.

Gume od ličnih vozila bez felni prikupljaju se u reciklažnom dvorištu u posebnom otvorenom spremniku.

Kada i kako koristiti reciklažno dvorište?

Na osnovu iskustava evropskih gradova slobodno se može reći da bi građani vrlo dobro prihvatili organizaciju reciklažnih dvorišta, te da svakog dana raste broj njihovih posetilaca. Dosadašnja iskustva pokazuju da su mladi ljudi vrlo česti posetioci reciklažnih dvorišta. Reciklažna dvorišta nisu odlagališta otpada, već lepo uređena i opremljena mesta za savremeno postupanje sa komunalnim otpadom. Namenjena su isključivo građanima, te su i količine otpada koji se odvojeno odlaže u reciklažno dvorište, prilagođene potrebama domaćinstava. Integralni komunalni otpad ne sme se odlagati u reciklažno dvorište.

Reciklažna dvorišta su prikladna mesta i za praktično učenje umeća ispravnog postupanja sa vlastitim otpadom. Korisnici reciklažnih dvorišta uvek mogu od zaposlenih radnika da dobiju savet ili daju i svoj predlog za kvalitetnije sprovođenje odvojenog prikupljanja.

Poželjno je unapred planirati posetu reciklažnom dvorištu. Tako, na primer, veliki broj korisnika dolazi u reciklažno dvorište pre velike kupovine prehrambenih namirnica, odnosno pre subotnjeg odlaska na pijacu ili supermarket. Svaka poseta reciklažnom dvorištu značajan je doprinos zaštiti životne sredine, jer od otpada počinju da se stvaraju dragocene sirovine ili dodatni izvori energije.

„Zeleno ostrvo“

„Zeleno ostrvo“ je delimično ograđeno mesto za postavljanje posude za odvojeno prikupljanje manjeg broja otpadnih materija, i to uglavnom otpadnog papira, staklenog, PET i metalnog ambalažnog otpada i starih baterija. Prostoru „zelenog ostrva“ može se dodati još i korpa za otpad, posuđe sa cvećem i klupa, gde lokacija to dozvoljava i oslikani pano sa prikladnim porukama. Postavlja se na mesta čestog okupljanja i kretanja većeg broja stanovnika (rekreacijsko-sportski tereni, vrtići, škole, veliki trgovački centri i sl.).

Za razliku od reciklažnog dvorišta, „zelena ostrva“ nisu stalno pod nadzorom. Stoga preduzeće koje ih je postavilo mora tokom dana, bar dva puta (ujutro, i posle podne), osigurati obilazak radnika i eventualno čišćenje i pražnjenje. Pri korišćenju „zelenih ostrva“ mora se strogo pridržavati pravila odvojenog odlaganja otpada. U posude na „zelenim ostrvima“ građani mogu odvojeno odložiti samo mali broj otpadnih materija koje nastaju u domaćinstvu, pa je zato ograničenost odvojenog odlaganja na „zelenom ostrvu“ i najveća razlika u odnosu na reciklažno dvorište. Iz tih razloga preporučuje se postavljanje „zelenih ostrva“ na lokacije koje su ograđene ili posebno nadgledane. 

Proces reciklaže pojeinih reciklabilnih komponenti

Reciklaža metala

Neki od metala imali su važnu ulogu u razvoju civilizacije kakvu danas poznajemo. Tri najvažnija metala koja se i danas koriste su gvožđe, aluminijum i bakar. Hiljadama godina unazad ljudi su koristili bronzu (leguru bakra i kalaja) za pravljenje oružja, novčića, statua i drugih predmeta. U istoriji ovaj period je nazvan bronzano doba. Nakon ovog, sledi gvozdeno doba, u kom gvožđe postaje najvažniji metal. Prvi predmeti od gvožđa napravljeni su pre 6.000 godina. I danas, bakar i gvožđe su među metalima koji se najviše koriste u čistom obliku ili kao legure. Bronzane žice koristimo u postrojenjima za električnu energiju, čelik u građevinu. Bez aluminijuma avioni ne bi mogli da lete, automobili bi morali da koriste više goriva, TV i računari ne bi mogli da obavljaju svoju funkcju. Autobusi, vozovi, frižideri, šporeti, bočice za dezodoranse, limenke za napitke, kutije za kreme i mnogi drugi proizvodi prave se od metala.

Aluminijum se mnogo upotrebljava u svakodnevnom životu zbog velike izdržljivosti, lakoće, trajnosti, otpornosti prema koroziji i mogućnosti da se od njega dobiju tanke pločice koje se koriste za pakovanje bombona, čokolada, oblaganje unutrašnjosti tetra-pak ambalaže i drugo. Zajednička osobina svih pomenutih metala je da se mogu lako reciklirati.

Životni ciklus metala

Metali su neobnovljivi prirodni resursi koji se pre upotrebe moraju preraditi. U tom procesu polazimo od iskopavanja rude koji narušava ili uništava čitave predele (livade, brda, planine). Potom se vrši prečišćavanje rude od različitih nečistoća ispiranjem u vodi koja se na taj način zagađuje.

Pri topljenju rude troši se velika količina energije a štetni gasovi sagorevanjem se oslobađaju u atmosferu. Topljenje metala prate brojni procesi, u cilju dostizanja određenih dimenzija, snage i otpornosti na razne spoljašnje faktore. Na kraju tog procesa dobijamo metal koji se dalje koristi u različite svrhe. Vremenom metali menjaju svoje osobine i postaju beskorisni. Jedan od najdestruktivnijih procesa je korozija, pod uticajem temperature, vlage i zemljišta mnogi metali se dezintegrišu.

Za jednu tonu aluminijuma potrebno je iskopati četiri tone rude boksita i potrošiti 13.000 kWh električne energije. Prilikom dobijanja aluminijuma iz pomenute rude, u atmosferu se oslobađaju CO, CO₂ i fluorovodonik.

Obzirom na cenu metala, energije koja se troši u procesu proizvodnje više je nego očigledno koliko je proces recikliranja važan. Reciklažom gvožđa, bakra i aluminijuma možemo štedeti velike količine energije.

Limenke

Limenke su dobre kao proizvod i dobre za životnu sredinu. Limenka kao pakovanje od metala štiti piće od svetlosti, kiseonika i čuva njen sadržaj svežim. Teško da i jedno drugo pakovanje nudi tako idealan odnos težine i izvanredne čvrstine. Danas je zid limenke debljine ljudske dlake. Konstantno smanjivanje težine je doprinelo čuvanju resursa koji se koriste za proizvodnju limeki. To takođe smanjuje transportne troškove što rezultira smanjenom potrošnjom goriva, smanjenim saobraćajem, kao i manjom emisijom.

U prethodno navedenom tekstu je dato na koje načine proizvodnja i obrada metala dovode do zagađenja životne sredine. Metali su neobnovljivi prirodni resursi i njihov udeo u ukupnom otpadu je oko 9 %, evidentno njegova reciklaža je višestruko korisna.

Značaj recikliranja metalnog otpada

Reciklaža limenki čini značajan doprinos zaštiti životne sredine i održivom razvoju. Reciklaža limenki stedi prirodne resurse i ujedno se smanjuje količina primarnog otpada koji nastaje iz domaćinstva. Smanjuje se potrošnja energije koja je potrebna za vađenje metala iz prirodne sirovine i za prevoz rude. Smanjuje se broj radnika, narušavanje predela, smanjuje se zagađenje životne sredine, jer se u industriji prerade ruda u metale stvaraju velika zagađenja i otpad.

Staro gvožđe je kvalitetna sirovina za proizvodnju čelika. Ponovo korišćeno staro gvožđe zamenjuje potrebu za sirovinom u proizvodnju istog.

Reciklažom limenki mogu nastati metalni delovi mašine za veš ili delovi za automobile, dok se proizvedeni reciklirani čelik koristi za izradu karoserija, čeličnih nosača ili delova motora.

Način recikliranja metala

Limenka od soka i ostalih napitaka, konzerve od hrane i metalna ambalaža predstavljaju otpad koji se uspešno reciklira. Posle izdvajanja od ostalog otpada, ova vrsta otpada se presuje i sabija u posebnim mašinama, a potom posebnim metodama rada, topi i prerađuje.

Proces počinje u reciklažnim centrima, gde se uz pomoć jakih elektro magnetnih separatora limenke razvrstavaju prema sastavu metala. Zatim se sabijaju u mase od 15 kg - brikete, ili od oko 500 kg - bale, suše, skida im se boja i ostale oznake. Tope se u visokim pećima na temperaturi od oko 600 ºC. Rastopljene se sipaju u specijalne odlivke i ponovo tope u drugim fabrikama na temperaturi od 900 do 1000 ºC. Listovi debljine 2 mm, namotavaju se u kalemove i transportuju do fabrika za proizvodnju limenki ili aluminijumskih folija. Od jednog takvog kalema može da se proizvede 1,5 milion novih limenki. Od momenta kad je kupac otvori prođe oko 60 dana u proseku, dok se "preporođena" nađe u prodaji.

Šta je neophodno znati?

• Reciklažom 1 tone aluminijuma štedi se 8 tona boksita, 4 tone hemijskih preparata, 14.000 kWh električne energije, što je dovoljno za osvetljenje jednog domaćinstva tokom deset godina
• Reciklažom jedne limenke uštedi se dovoljno energije za dva sata rada računara
• 55 - 65 limenki ima masu od 1 kg
• Na reciklaži Amerikanci godišnje zarade oko milijardu dolara
• Reciklažom jedne limenke uštedi se dovoljno energije za tri sata TV programa
• Od 500 recikliranih limenki može se napraviti jedan bicikl
• Na deponiji limenka može stajati i do 500 godina, a da ne promeni kvalitet
• Svaka druga limenka u prodavnici najmanje je jednom reciklirana
• Svaka tona reciklirane čelične ambalaže umanji količinu čvrstog otpada za 1,28 tona, uštedi 40 % vode i 85 % potrebne energije za proizvodnju nove čelične ambalaže

Primer za razmišljanje

Navešćemo primer uštede električne energije, kao i smanjene potrošnje uglja u termoelektranama kada bi povećali reciklažu limenki od aluminijuma za 1.500 tona.

1.500 tona = 1,5 · 10³ tone = 1,5 · 10⁶ kg

Reciklažom 1 tone aluminijuma štedi se 14.000 kWh

Ušteda = 14.000 · 1.500 = 1,4 · 10⁴ · 1,5 · 10³

Ušteda = 2,1 · 10⁷ kWh = 2,1 · 10⁴ MWh

Za proizvodnju 1 kWh električne energije potrebno je: Sagorevanjem 1 kg lignita dobija se 2 kWh toplotne energije. Ukupni stepen iskorišćenja do krajnjeg potrošača je η = 0,22 = 22 %, što znači da se od 1 kg lignita može dobiti 0,44 kWh ili za 1 kWh električne energije treba 2,27 kg uglja.

Ukupna ušteda uglja iznosi:

Ušteda' = 2,1 · 2,27 · 10⁷ = 4,8  10⁷ kg uglja = 4,8 · 10⁴ tona = 48.000 tona uglja

Značajne su uštede i po smanjenoj proizvodnji CO₂ kao i smanjenom narušavanju zemljišta prilikom kopanja uglja i rekultivaciji zemljišta.

Ukoliko napravimo i finansijsku analizu na osnovu cene 1 kWh električne energije u EU, onda dolazimo do veoma značajnih informacija. Finansijska ušteda iznosi na osnovu cene 1 kWh od 0,15 €;

CENA = 0,15 · 2,1 · 10⁷ = 3,15 miliona eura.

Šta treba da radimo ?

• Sakupljajmo i sortirajmo metalne proizvode
• Smanjimo potrošnju. Za istu zapreminu pića, za izradu aluminijumske limenke utroši se 20 puta više energije nego za izradu povratne staklene boce, ali se aluminijumske limenke mogu reciklirati neograničen broj puta bez gubljenja na kvalitetu.
• Reciklaža metala