PVC, ili češće zvani vinil, je skraćenica za polivinil - hlorid i predstavlja proizvod petrohemijske industrije, pripada tipu polimera proizvedenih petroleuma ili prirodnog gasa i soli, a hemijska formula je (CH2 - CH2). Nakon mešanja sa ostalim materijalima za punjenje (tzv. fileri), ovaj polimer se uz dejstvo toplote omekšava i postaje pogodan za dalje oblikovanje. PVC je retka termoplastika koja u svom lancu sadrži atome hlora. Zbog toga što sadrži hlor tačka topljenja PVC-a je veoma visoka tako da u slučaju izbijanja požara materijal ispoljava osobinu samogasivosti. PVC se lako razlaže pri veoma visokim temperaturama proizvodeći hlorovodoničnu kiselinu i korozivni gas za razliku od drugih polimera. Zbog toga je cena PVC materijala relativno niska (zbog ovih korisnih nusprodukata koji mogu dalje da se eksploatišu). PVC je najčešće korišćen plastični materijal nakon polietilena.
Višenamenska upotreba
PVC je sintetisan prvi put negda oko 1920.godine ali široku primenu je doziveo tek oko 1930.godine. Prava ekspanzija je počela nakon II Svetskog rata, naročito poslednjih 20-30 godina kada postaje najviše korišćen polimer. PVC ima široku upotrebu u mnogim sektorima gradjevinarstva (prozorski profili, profili za vrata, ventilaciona instalacija i vodovodna i kanalizaciona instalacija, zatim za zaštitu i oblaganje zidova, podova i krovova). U industriji za pakovanje i umotavanje (poklopci za flaše, kese, folije za pakovanje). U medicini (kese za krv, epruvete za serume, hirurške rukavice, kateteri za srce...) Proizvonja elektro - materijala (izolatori od visokog napona, omoti optičkih vlakana...) U auto - industriji (folija - izolatori za staklo, brisači, unutrašnjost automobila, podne prostirke) i drugo (igračke, sportski materijali, prostirke, veštačka koža, čak i proizvodnja kreditnih kartica), ukratko u svim oblastima života.

Kabast otpad

Tvrdi se da PVC zagadjuje okolinu isto kao i druge plastične materije.Medjutim, on je ustvari samo kabast otpad. U dobro organizovanim društvima taj otpad može da se prikuplja i reciklira isto kao i papir i staklo. PVC je zapravo prijatelj prirode jer zamenjuje proizvode od drveta tako da se smanjuje potreba za sečom šuma. PVC, aluminijum i drvo su najčešće korišćeni materijali u proizvodnji prozora i vrata. Studije su pokazale da je prosečan vek trajanja prozora i vrata oko 15 godina. U poredjenju sa proizvoda od tvrdog drveta PVC je jeftiniji za 46 odsto, a u odnosu na proizvode od mekog drveta za 40 odsto, a efekat zastite od spoljnih faktora je sličan. U toku svog veka trajanja PVC na zahteva dodatnu zaštitu za razliku od proizvoda od drveta u istom periodu. Osim toga PVC se mnogo lakše obradjuje. Dodatno, kada se uporede blokovi iste zapremine aluminijuma i PVC-a videće se da je PVC lakši. Jos jedna prednost korišćenja profila PVC-a za prozore je ušteda goriva za zagrevanje prostorija zbog dobrih izolacionih osobina PVC-a.

Poredjenjem faktora toplotne provodnosti za drvo, aluminijum i PVC:

• drvo 8 W/m2K
• aluminijum 5.9 W/m2K
• PVC <0.8 W/m2K

jasno je da se upotrebom PVC-a smanjuje potrošnja goriva za 30-50 odsto. Smanjenjem potrošnje goriva smanjuje se i zagadjenje a povećava se ekonomska ušteda.  

Vakum čuva zdravlje
Pri proizvodnji PVC-a posebna pažnja se mora obratiti na dva faktora. Jedan je VC-monomer, a drugi su aditivni materijali koji se koriste za proizvodnju polimera.
PVC nastaje kao rezultat potpune polimerizacije vinil-hlorida (VC) proizvedenog od petroleja i soli u prvoj fazi. Od dvadesetih godina je poznato da odredjene doze vinil-hlorida unete u organizam direktno utiču na stvaranje raka u predelu jetre. Zbog toga se proizvodnja PVC-a obavlja u strogo kontrolisanim uslovima. Veoma je važno da se procesom proizvodnje obezbedi da u krajnjem proizvodu nema zaostalih PV-a. Današnja tehnologija je bazirana na vakuumu čime je rizik od pojave VC-a iskorenjen. Ipak oprez u proizvodnji je neophodan.
Pre nego što se PVC oblikuje u profil, dodaju se odredjeni modifikatori da bi se povećala otpornost materijela. Ti modifikatori su soli teških metala kao sto su barijum, kadmijum, kalaj i olovo. Oni se koriste za stabilizaciju i bojenje. Takodje se dodaju razni fileri (kalcijum karbonat), aditivi koji olakšavaju rukovanje i maziva. Bilo koji specijalni tretman je primenljiv na površinu PVC-a, ukoliko se zahteva odredjena boja, specijalnim procesom se nanose akrilne obloge. Kao što je poznato, akumulacija teških metala, kao sto je olovo i njegove soli, je opasna po živi svet. Od gore pomenutih aditiva olovo se izdvaja kao sastojak profila koji je otrovan, medjutim, cevi koje u sebi sadrže odradjenu količinu olova su dozvoljene za korišćenje u vodovodnoj mreži. Takodje je poznato da se PVC koji sadrži kadmijum koji je kancerogen, koristi za proizvodnju profila naročito u zemljama Ujedinjene Evrope koje su inače osetljive po tom pitanju. Ukratko, bilo koji od ovih aditiva u PVC-u nema negativne posledice po ljudsko zdravlje ukoliko se dodaje u okviru odredjenih granica.

Bolji od drveta
PVC koji se koristi za izradu prozora i vrata se nalazi u čvrstom stanju i ne ispušta gasove pri očekivanoj sobnoj temperaturi. Mirisi mogu nastati u procesu proizvodnje i mogu izazvati mučninu, ali veoma brzo iščeznu. Pri testiranjima, PVC se pokazao kao bolji od drveta kada je u pitanju izolacija od vlage i vazduha, pa je očigledno da je bolje koristiti PVC stolariju.